Pet muzičkih albuma po izboru Danila Nikodinovskog

Danilo Nikodinovski za naš portal bira pet muzičkih albuma

---

Namerno sam stavio po dva albuma od svakog benda, jer neretko prvi album koji čuješ od nekog benda najviše i zavoliš, a nekad to bude i onaj naredni album koji čuješ od istog benda, jer postoji određen odnos između ta dva albuma, porediš jedan sa drugim koje su im sličnosti i razlike, koja postava, koja godina i kontekst tog vremena/godišta i svaki voliš zbog nekih svojstvenih, specifičnih stvari.

Užasno je teško napraviti listu i od deset, a kamoli pet albuma, ali pokušaću... Dodao sam neke albume u

honorable mentions, koje sam takođe razmatrao za top 5 i koje valja napomenuti da bi se dobila neka kompletnija slika mene i mog ukusa. Izostavio sam elektroniku (Aphex Twin, Autechre), jer smatram da su me ovi albumi više obeležili; ranije su me našli i više me formirali.

1. W.A.S.P. - W.A.S.P. (1984)

Prvo sam čuo The Headless Children (1989), ali istoimeni debi album W.A.S.P. (na nekim pločama na riknama piše Winged Assassins) iz 1984. godine sublimirao je celu L.A. heavy metal/glam scenu 80-ih. Ta žestina, sirovost, a ujedno i melodičnost vokala Blackie Lawlessa, uvlače se pod kožu. I Wanna Be Somebody, L.O.V.E. Machine, Sleeping (In The Fire), Tormentor, Hellion, On Your Knees... Sve sami hitovi. Pesma/singl Animal (Fuck Like A Beast) je, kao veliki hit koji je probio bend, takođe trebalo da bude deo albuma, ali se zbog cenzure pojavila kao deo albuma tek na reizdanjima 90-ih. W.A.S.P. su bili mnogo važni na metal sceni u to vreme i voleli su ih i Axl Rose i Mejdeni (delili su menadžment) i Metallica i Slayer. Fotograf Ross Halfin je napravio sve najlegendarnije fotke sa Blekijem i ekipom.

mogao je da bude i: W.A.S.P. - The Headless Children (1989)

2. Tiamat - A Deeper Kind Of Slumber (1997)

Iako me je Wildhoney tog januara 1996. toliko oduševio da sam postao fan istog trenutka kada sam ga čuo,

iščekivanje novog albuma je ono što me je totalno razvalilo. Wildhoney je savršena gothic metal ploča koja koketira sa Pink Floyd elementima, a A Deeper Kind Of Slumber je otišao još dalje i dublje u taj sentiment opore letnje atmosfere. U uvodnoj Cold Seed se pevač i gitarista Johan Edlund dotakao Sisters Of Mercy ritma sa Man or Astro-Man? surf gitarama i flojdičnim klavijaturama, da bi se od druge numere Teonanacatl uz bogove Asteka vinuo u nebesa psihodeličnog romantizma. Atlantis As A Lover ima najlepši zvuk bubnja na svetu, Alteration X 10 ima odlične gitare, Four Leary Biscuits najbolje tripovanje, Only In My Tears It Lasts hipnozu, a Phantasma De Luxe najbolji solo, koji kao da je Gilmor odsvirao lično sa vrha planine. Tiamat je Slumberom vizionarski povukao sve ostale evropske bendove (The Gathering, Moonspell, Samael, Anathema, My Dying Bride, Theatre Of Tragedy...) da izađu iz svojih kalupa i okušaju se u sopstvenim eksperimentima sa svojim zvukom. mogao je da bude i: Tiamat - Wildhoney (1994)

3. Anathema - Judgement (1999)

Prvo sam čuo i zavoleo Eternity, međutim, Judgement je trenutak kada su ovi Liverpuljani bili najomiljeniji i najveći u celoj toj doom/goth/black sceni koja je bila izuzetno jaka krajem 90-ih. Prethodio mu je Alternative 4 (1998), koji je bio zaokret u neke minimalističnije, mirnije Roger Waters introspektivne vode, a samo godinu dana kasnije, tačnije 25. juna 1999. Judgement je predstavljao povratak, u kome čuješ bend kako svira te pesme na probi, na bini, zajedno. Manje hermetična nego Tiamat, Anathema je takođe volela da koketira sa Pink Floyd zvukom; prve četiri pesme na albumu su spojene u jednu i ne zna se koja je bolja, da li melanholična Deep, rokačka Pitiless ili akustična Forgotten Hopes. One Last Goodbye je pesma posvećena preminuloj majci braće Cavanagh, a Parisienne Moonlight je romantična klavirska minijatura sa sjajnim udvojenim muškim i ženskim glasovima, koja po izdahu uvodi u naslovnu sa albuma, koja je takođe jedna od favorita. Emotional Winter prikazuje bend u najboljem svetlu, gde gitara i solo Danny Cavanagha ima sve one noflerovske i gilmorovske prizvuke taman koliko treba, da pesma dobije na težini i lakoći u isto vreme. Nikad više posle toga Anathema neće dostići taj nivo i tu visinu, lakoću hibrida straha, melanholije i optimizma. mogao je da bude i: Anathema - Eternity (1996)

4. Saturnus - Martyre (2000)

Prvobitno zapravo i nisam planirao da stavim ovaj album u prvih pet, jer je žanrovski jako sličan bendovima koje sam već spomenuo. Međutim, pre neki dan sam naprasno izgubio velikog prijatelja Stivija, spiritualnu gromadu od čoveka i ovaj album je nešto što nas je vezalo možda najviše; više od W.A.S.P.-a, Tiamata i Anateme. U pitanju je danski gothic/doom metal bend, koji je uzeo sve najbolje od britanske trojke (Paradise Lost, My Dying Bride, Anathema) i spakovao u jedan savršen hibrid. Mogao sam da stavim i njihov debi album Paradise Belongs To You (1997) zbog fenomenalne himne Christ Goodbye koju je Stivi zdušno popularizovao na svojim najtovima kao di džej, no Martyre je otišao korak dalje u smekšavanju i komercijalizaciji tog zvuka, koliko je to bilo moguće u datom žanru. Producent je bio čuveni Danac Flemming Rasmussen i spakovao je ceo bend tako da zvuči nenormalno dobro. Pevač koji izgleda kao Bred Pit ima najbolji growl vokal na svetu, koji kombinuje sa rečitativom, a gitara Kim Larsena je pevajući sustain Danny Cavanagha izneo na neki novi nivo. Inflame Thy Heart, hitična Empty Handed, razbijajuća Softly On The Path You Fade, Drown My Sorrow, Lost My Way... Sve valja, sve je odlično. Iako tekstovi možda nisu najbolje ostarili, u to vreme su najbolje oslikavali tu unutrašnju borbu smrtnosti i večnosti, poprskanu propalim romansama koje proživljava svaki punoletni mračni poeta.

mogao je da bude i: Saturnus - Paradise Belongs To You (1997)

5. Guns N' Roses - Appetite For Destruction (1987)

Crossover je bio jedna sasvim prirodna i velika stvar u muzici krajem 80-ih. Suicidal Tendencies, Faith No More, Napalm Death, Red Hot Chili Peppers, Ugly Kid Joe, Sepultura, Pantera, D.R.I... Pa čak i prvi GN'R. Bilo je

najnormalnije da se nekoliko žanrova meša u nešto sveže i novo. Ja ne mogu ljudima da objasnim kako je bilo u to vreme osetiti veličinu udara, histeriju i pomamu za Gansima. Verovatno slično kako je našim roditeljima bilo sa Elvisom, Bitlsima, Cepelinom... A delovalo je lako: GN'R je uzeo malo HM glama iz LA, malo ranog Aerosmitha, puno Stonsa i Cepelina, i pre svega pankeraja i uličarske prljavštine, jer ne zaboravimo, Ganseri su bili upravo to, bezobraznici, uličari i barabe. Mislim da je tada samo Jane's Addiction mogao da im izađe na crtu po opijanju, narkofiliji, žurkovanju, a pre svega stavu i ludilu. A pesme? Pesme su bile fenomenalne. Welcome To The Jungle, Nightrain, Paradise City, Sweet Child O' Mine, Rocket Queen, Out Ta Get Me, čak i Think About You, sa onom fenomenalnom akustarom u refrenu. Mislim, kakav album... I to debi album. Gansi su eksplodirali tek na polovini turneje, tako da su iste godine menadžeri iskoristili hajp i objavili G N' R Lies (1988), koji je doneo još bezobrazno dobrih pesama; Patience i One In A Million su bukvalno pesme za sva vremena. A da li je metal, pank, ili samo rokenrol, to više nikome nije bilo bitno, jer su Gansi zagospodarili i nažalost, ubrzo izgoreli u nemogućnosti da se izbore sa nekim svojim demonima i kompleksima, usput konstantno potpaljivani mašinom za mlevenje zvanom šoubiz.

mogao je da bude i: Guns N' Roses - G N' R Lies (1988)

Više sreće u narednom izvlačenju:

Def Leppard - Pyromania (1983) / Def Leppard - Hysteria (1987)

Faith No More - King For A Day, Fool For A Lifetime (1995) / Faith No More - The Real Thing (1989)

Iron Maiden - Seventh Son Of A Seventh Son (1988) / Iron Maiden - Killers (1981)

Black - Wonderful Life (1987)

Bajaga & Instruktori - Jahači magle (1986)

---

Danilo Nikodinovski je zaluđen za muziku od malih nogu; svira klasičnu gitaru od 1992, a električnu od 2000.

godine. Početkom 2001. osniva akustični doom bend Amaranth i uporedo se pridružuje gothic doom metal bendu The Lack Of Motivation, koji menja ime u Consecration do kraja tekuće godine. Sa Amaranth je snimio jedan EP (objavio SMP Music tek 2013.), a sa Consecration šest albuma u periodu 2008-2019. (objavio hrvatski Geenger Records)

Od 2007. godine počinje da radi kao ton-majstor, najpre u SKC Livingroomu, a ubrzo zatim i u raznim drugim

prostorima. Sa američkim metalcore bendom Unearth kreće na evropsku turneju 2012. kao njihov tonac i do 2021. je sa njima putovao na više od dvanaest turneja. Kao tonac počinje da radi i sa američkim metalcima Darkest Hour 2019, a od iste godine putuje i sa Bajagom i Instruktorima kao njihov roudi. Sa bendom E-play je svirao gitaru od 2008. do 2015, a sa Nikolom Vranjkovićem svira gitaru i Moog sint od 2013. do danas (od 2019. i Moog teremin).