Danilo Đoković: Pet pesama

Mehur

kucnem po staklu akvarijuma

mislim da je ribicama to događaj

kasnije će se danima

iz usana naopakog osmeha

mehurićima kao stripskim balonima

dobacivati opaskama na moj račun

nemam akvarijum

to gde kucnem su tuđa stakla

životi krcati od travki i korala

osvetljeni marginama bez talasa

zamišljam kako unutra pravim krugove

zamirem u glavi i prestajem da ih brojim

počinje da me iznenađuje udar

oka i repa tamo gde nema dalje

brinem se o njihovim dosadama

vagam sa koliko svesti bi poludele

možda sam ih probudio iz dogmatskog dremeža

nije trebalo da kuckam po staklu

pola noći kasnije i trećinu grada dalje

uokviren sam u ugaonu garnituru

preko dana je plava kao svetlo ekrana

koje pliva preko mog lica, u ovo doba

telefon zvoni samo ako je loša vest

na vrata kuca onaj koji je pogrešio sprat

fluid

dodiruju se

dlačice

moje i tvoje

četkice za zube

ljube

otisci usana

sa prljavih čaša

u sudoperi

tihe orgije

u korpi za veš

i pod daskom

klozetske šolje

roršahove fleke

na čaršavima

stvrdnute

mogućnost učitavanja

pruge venecijanera

pune snega sa krošnji

unutrašnjeg dvorišta

i cerade zastakljenog balkona

oko stočića se obično suši veš

razne ga žene iznose

istresaju stolnjake

i čaršave stare gospođe

nisam je video koliko i sneg

sada se pojavljuje kroz

male pravilne odrone

osenčava stupce na prozorima

remeti beline zamasima džogera

u bade-mantilu cvetnog dezena

zadaje smislene ubode, umara se

na prozorima moje zgrade

vidi taloge sa viših spratova

sve te nedohvatljivosti

izgleda kao da se priseća kako je dobro

grickati kornet u krug dok se

zubi ne zalede zariveni

u kuglu čiji ukus

još nije ni

osetila

igrajući se skrivača

iza napuštenog automobila

zaboravljamo jedno drugom imena*

znojavo podne ćutanja

truljenje lima, smola iz auspuha

držim busen trave u pesnici

drobim vlati, pramenove zemlje

ne gledaš u sunce da bih u tvom oku

video da li su nam na tragu

ako u gepeku nema mrtvih

proglasićemo pobedu

verujem ti, ali nemam ključ

dišeš plitko, mrziš miris benzina

*stihovi Leopolda Maria Panera

mačije oči

prvi put kad sam mogao da poginem

na autoputu Bratstva i jedinstva

nisam govorio sa svojim kumom

dva dana smo obilazili Zagreb zasebno

ali sve četiri noći uredno spavali

u istom krevetu

kroz prozor smo posmatrali gumu

kako prolazi mimo kombija

molili se da peta ne dodirne kočnicu

uz tutorijal sa jutjuba su menjali točak

dok sam hodao iz mraka u farove

sa trouglom u rukama

autoput je na toj deonici zavijao

svetla su prvo išla pravo na mene

da bi potom naglo skretala

razmirice i po par života

ostavili smo za sobom, smejući se

nepokolebivosti čoveka za volanom

koji je na pomoćnom točku

nastavio da juri preko sto pedeset

ne bi li nadoknadio izgubljeno vreme

---

Danilo Đoković, rođen 1984. u Beogradu, gde živi i radi. Diplomirani filozof. Oženjen, otac dvoje dece.

Objavio zbirku pesama „24 zida dnevno, 7 soba u nedelji“ (Škart, 2009). Pesme su mu objavljivane u „Balkanskom književnom glasniku“, na portalima književnog kluba „Prejaka reč“ i „Čovjek-časopis“ kao i književnom časopisu „Leto“ (Kulturni centar Albahari).

Pohađao pesničku radionicu Ognjenke Lakićević, a trenutno je na drugom ciklusu radionice Zvonka Karanovića.